Naravno, trebaju nam uši za prijem zvukova, ali mi razumemo ove zvuke tek kada stignu u naš mozak. Dakle, slušanje – a naročito razumevanje govora – je kognitivni proces, a ne mehanički.
Drugim rečima: slušanje je razmišljanje.
Naše uši prosleđuju sve zvuke našem mozgu. One ne biraju šta da šalju; u stvari, nikad se ne odmaraju. Čak i kada spavamo, naše uši šalju zvučne informacije našem mozgu.
Onda naš mozak odradi sav posao. Mozak filtrira i izbacuje irelevantne zvuke, kao što je razgovor drugih ljudi koji pričaju u restoranu, ili kao saobraćajna buka u pozadini. I bez naše svesti o tome, mozak stalno radi na izboru onoga što čujemo i odlučuje koliko pažnje treba dati svakom zvuku.
Ali pre nego što se odluke donesu, naši mozgovi moraju prvo izvući značenje iz mase preklapajućih zvučnih talasa koji ispunjavaju vazduh. Uzimajući zvučne signale iz oba naša uva i upoređujući ih, oni lociraju izvor različitih zvukova.
Koristimo informacije o lokaciji kako bismo odredili koji delovi ove mase zvukova dolaze od određenih objekata, ljudi pa i životinja – ove veštine evoluirale su tokom naše primitivne prošlosti, kada je efikasno lociranje pretnji i hrane bilo ključno za naš opstanak.
Mozak pretvara zvuke u smisao
Kada naš mozak izdvoji izvor zvuka, upoređuje ove zvuke sa našim sećanjima. Na ovaj način se može utvrditi da li je zvuk nešto što smo ranije čuli, i samim tim nešto što već znamo. Isto tako, mozak ponekad ne pronalazi sličan zvuk u našim sećanjima. Tada mogu da dodaju novo sećanje, spremno za upoređivanje sledeći put. U međuvremenu, upozoreni smo na opasnost izazvanu nepoznatim zvukom.
Jednom kada mozak uzme sirove zvučne podatke iz vaših ušiju i transformiše ih u smisao, on može saznati više informacija o vašem okruženju. Od dužine vremena potrebne za odjek zvuka, i količine odjeka koji stvara, naš mozak nam daje osećaj koliko je neki prostor velik. Takođe zaključujemo vrstu površina koje postoje u prostoriji od načina na koji promene zvuk koji se odbija od njih na putu ka našim ušima.
Svi ovi proračuni se dešavaju istovremeno, u mozgu. Budući da mozak pretvara zvuk u značenje, slušanje nije samo pitanje da se zvuci čuju dovoljno glasno. Slušanje zahteva da mi osiguramo da mozak dobije sve potrebne informacije o zvuku. Ne sme da propusti zvučne informacije na nekim frekvencijama, ili zvuke iz određenih pravaca.
Ako vaš mozak ne dobije odgovarajuće zvuke koje može da obradi, potrebno je uložiti puno napora da bi se dobio smisao iz delimične zvučne slike. Kad god nedostaju zvuci, mozak pokušava da popuni jaz – to je često jedan težak i iscrpljujući proces.
Slušni aparati mogu da podrže mozak
Umesto da pojačavate zvuk i preopteretite svoj mozak, morate da podržite vaš mozak pružajući mu uslove koji su mu potrebni za funkcionisanje. Da bi dobio tačan smisao zvuka, mozgu je potreban pristup kompletnom zvučnom opsegu, tako da može prirodno da se fokusira na najbitnije izvore zvuka.
Savremeni slušni aparati mogu to da obezbede mozgu. Sa procesorima snažnijim nego ikada ranije, oni više ne moraju da umanjuju zvučni opseg kada ste u bučnim okruženjima. Nakon što iskusni stručnjak za sluh pravilno podesi slušne aparate, oni onda mogu da nadoknade nedostajuće delove zvučnog polja kako bi ponovo stvorili uslove za koje je vaš mozak dizajniran da radi.