Akutna gluvoća – Iznenadni gubitak sluha na jedno uvo

Zamislite da se jednog jutra probudite i shvatite da na jedno uvo ne čujete – bez upozorenja, bez bola, bez prethodnih problema. 

Ovaj scenario nije iz filmova, već realnost ljudi koji dožive akutnu gluvoću, odnosno iznenadni gubitak sluha na jedno uvo. Ova pojava, iako relativno retka, zahteva hitnu reakciju – jer vreme igra ključnu ulogu u oporavku. 

U nastavku saznajte šta tačno predstavlja akutna gluvoća, koji su njeni simptomi, uzroci, metode lečenja, ali i kako se nositi sa posledicama i kako prevenirati ovaj ozbiljan problem.

Šta je akutna gluvoća?

Akutna gluvoća je medicinsko stanje koje označava naglu i često neobjašnjivu pojavu gubitka sluha na jednom uhu, koja nastaje u roku kraćem od 72 sata. U stručnoj literaturi poznata je kao Iznenadni gubitak sluha (IGS) i predstavlja hitno stanje koje zahteva brzu reakciju.

Za razliku od postepenog slabljenja sluha koje se dešava usled starosti, buke ili drugih poznatih faktora, akutna gluvoća se javlja iznenada. Osoba koja je do juče čula savršeno dobro, odjednom više ne može da prati razgovor, da čuje zvuke sa jedne strane ili da normalno komunicira. Najčešće se javlja na jednom uhu (unilateralno), dok je obostrani gubitak izuzetno redak i javlja se u oko 2% slučajeva. Iako oba uva imaju istu „ranjivost“, praksa pokazuje da pacijenti uglavnom prvo primete gubitak pri pokušaju razgovora telefonom ili se probude sa promenom u sluhu.

Ova vrsta gluvoće nije povezana sa zapaljenjem uha, cerumenom (čepom od voska) ili nekim mehaničkim problemom – već dolazi iznutra, što je čini kompleksnijom i ozbiljnijom.

Uzrokovana je oštećenjem u unutrašnjem uhu (kohlei), slušnom nervu, ili centralnom slušnom putu u mozgu, i ne može se rešiti ispiranjem, kapima za uši ili antibioticima „na svoju ruku“. To je ono što ovaj problem čini posebno izazovnim.

Najčešće pogađa osobe između 30. i 50. godine i  češće se javlja kod zdravih mlađih odraslih, a ne kod ljudi sa poznatim vaskularnim ili metaboličkim poremećajima.

Koji su simptomi I prvi znakovi?

Najjasniji simptom akutne gluvoće je upravo ono što joj ime govori – naglo smanjenje ili potpuni gubitak sluha na jedno uvo. Međutim, u praksi, pacijenti simptome opisuju raznim terminima: “kao da mi je uvo začepljeno“, “kao da mi je ušla voda u uvo”,  “imam pritisak i zujanje u uhu“. Mnogi ovo u početku pripisuju običnoj prehladi ili umoru, što odlaže odlazak lekaru.

Pored gubitka sluha, javljaju se i prateći simptomi koji ukazuju na ozbiljnost problema:

• Tinitus – zujanje, pištanje ili šuštanje u zahvaćenom uhu, koje može biti konstantno ili se javljati povremeno.
• Osjećaj pritiska – sličan kao kod promene pritiska u avionu, ali bez mogućnosti da se „izjednači“.
• Vrtoglavica i nestabilnost – budući da je unutrašnje uvo povezano i sa centrom za ravnotežu, često se javlja osećaj „klackanja“ ili problema sa hodom.

Važno je znati da simptomi mogu varirati od osobe do osobe, ali svako odlaganje odlaska lekaru smanjuje šanse za oporavak. Ako se gubitak sluha na jedno uvo dogodi ujutru – ne čekajte veče, već odmah potražite pomoć.

Mogući uzroci akutne gluvoće

Jedna od najvećih frustracija kod pacijenata i lekara jeste to što se u većini slučajeva – uzrok nikada sa sigurnošću ne otkrije. Ipak, medicina je prepoznala brojne faktore koji mogu dovesti do ovog stanja:

• Virusne infekcije (najverovatniji uzrok u oko 60% slučajeva)– virusi poput herpesa, gripa, pa čak i COVID-19, mogu izazvati zapaljenje u unutrašnjem uhu i poremetiti rad slušnog nerva.
• Problemi sa cirkulacijom – iznenadni prekid dotoka krvi u finu mrežu kapilara unutrašnjeg uva može dovesti do oštećenja slušnih ćelija.
• Autoimuni poremećaji – kada imuni sistem greškom napada sopstvena tkiva, uključujući i komponente uha.
• Traume – jak udarac u glavu, izloženost eksploziji ili ekstremnoj buci (npr. na koncertu ili u fabrici) može izazvati trenutno oštećenje.
• Ototoksični lekovi – određeni antibiotici, lekovi za hemoterapiju ili diuretici mogu oštetiti sluh, posebno ako se koriste bez nadzora.

Zanimljivo je da se akutna gluvoća češće javlja kod osoba koje su pod velikim stresom ili imaju hronične bolesti poput dijabetesa i hipertenzije, što ukazuje na povezanost opšteg zdravstvenog stanja sa zdravljem sluha.

Metode dijagnostike

Ako postoji sumnja na akutnu gluvoću, brza i precizna dijagnostika je ključna. Prvi korak je pregled kod otorinolaringologa, koji će uzeti detaljnu anamnezu i sprovesti osnovni ORL pregled kako bi se isključile banalne smetnje (cerumen, infekcija spoljašnjeg uva itd.).

Nakon toga slede specijalizovane metode:

• Tonalna audiometrija – meri prag sluha i identifikuje na kojim frekvencijama je sluh izgubljen. Ovo je osnovni alat za procenu težine problema.
• Timpanometrija – ispituje pokretljivost bubne opne i funkciju srednjeg uha, kako bi se razlikovala provodna od senzorneuralne gluvoće.
• Magnetna rezonanca (MRI) – koristi se kako bi se isključili ozbiljniji uzroci poput tumora slušnog nerva.
• Laboratorijske analize – mogu ukazati na prisustvo infekcije, upale ili autoimunog odgovora.

Što ranije se obavi dijagnostika, to je lakše započeti terapiju i povećati šanse za povratak sluha.

Kako se leči akutna gluvoća?

Lečenje akutne gluvoće zahteva brzu, ciljanu i stručnu intervenciju, jer je uspešnost terapije direktno povezana sa vremenom koje je prošlo od početka simptoma.

Standardna prva linija terapije jesu kortikosteroidi, koji deluju protivupalno i smanjuju otok u unutrašnjem uvu. Mogu se davati:

• Oralno (u obliku tableta) – obično tokom 10–14 dana

• Intratimpanično (direktno u srednje uho) – što omogućava veću koncentraciju leka na mestu problema

U težim slučajevima ili kod pacijenata koji ne reaguju na prvu terapiju, razmatraju se i dodatne opcije:

• Antivirusni lekovi, ako postoji sumnja na virusni uzrok
• Lekovi za poboljšanje mikrocirkulacije
• Hiperbarična oksigenoterapija – tretman kiseonikom pod pritiskom u specijalnim komorama, koji pomaže oporavku oštećenih tkiva

Studije pokazuju da čak 60–80% pacijenata može povratiti sluh, ako se terapija započne u prvih 72 sata. Nakon tog perioda, šanse za uspešan oporavak drastično opadaju.

Spontani oporavak – kada terapija možda nije potrebna?

Zanimljivo je da se u mnogim slučajevima (posebno kod blagih do umerenih oštećenja) može javiti spontani oporavak sluha, i to najčešće u roku od dve nedelje od nastanka simptoma. Statistika pokazuje sledeće:

• Oko 65% pacijenata se oporavi do funkcionalnog slušnog nivoa bez terapije
• Jedna trećina doživi potpuni oporavak, jedna trećina delimičan, dok se kod preostalih trećina ne beleži poboljšanje

Ipak, činjenica da oporavak može biti spontan ne znači da treba čekati.

Život nakon iznenadnog gubitka sluha – kako se prilagoditi?

U situacijama kada se sluh ne povrati u potpunosti, važno je znati da život ne prestaje – on se prilagođava. Iako početni šok i frustracija mogu biti snažni, mnogi pacijenti uspevaju da se brzo adaptiraju.

Rešenja uključuju:

• Slušni aparati, koji pojačavaju zvuk na oštećenoj strani i olakšavaju komunikaciju u svakodnevnim situacijama.
• Kohlearni implantati, za osobe kod kojih aparat ne daje rezultat – ovo je hirurška opcija za teži oblik gluvoće.
• Rehabilitacija sluha, uz pomoć logopeda i stručnjaka za slušnu terapiju.
• Psihološka podrška, jer gubitak sluha na jedno uho često dovodi do izolacije, anksioznosti ili depresije – pogotovo kod mladih ljudi i profesionalaca čiji posao zavisi od sluha.

Prevencija – možemo li sprečiti akutnu gluvoću?

Iako se mnogi slučajevi akutne gluvoće ne mogu predvideti, postoji niz mera koje mogu smanjiti rizik i zaštititi sluh:

• Izbegavanje ekstremne buke – slušalice sa jakim zvukom, bučne mašine i glasna muzika direktno oštećuju slušne ćelije.
• Redovni ORL pregledi, naročito kod osoba koje imaju predispoziciju ili rade u rizičnim uslovima.
• Pravovremeno lečenje infekcija, čak i obične prehlade koje se zanemaruju mogu imati posledice.
• Kontrola hroničnih bolesti – visok pritisak, dijabetes i autoimune bolesti mogu negativno uticati na sluh.
• Ne uzimati lekove „na svoju ruku“, posebno one poznate kao ototoksični – konsultacija sa lekarom je obavezna.

Preventivna briga je uvek bolja i lakša od kasnijeg lečenja.